БОРБА АНЂЕЛА

(По сведочењу искушенице у ризници манастира Милешева у којој није дозвољено фотографисање без благослова, сем фотографског памћења. 
 Иштем благослов од Творца свих сећања да из ризнице изнесем светлост Победника.)

       У време хуманитарне акције бомбардовања Србије и Црне Горе назване "Милосрдни анђео" жена-пилот Нато-алијансе, Јеврејка по националности, добија задатак да прецизно навођене ракете из свог ловца-бомбардера лансира изнад једног места близу границе између Србије и Црне Горе на војно-стратешки циљ од изузетног значаја чијим би неутралисањем дошло до прекида свих земаљских комуникација са вишим инстанцама технички далеко слабијег противника. Тај циљ  се у стварности, случајно или намерно (биће да је намерно) поклапао са позицијом манастира кога је подигао српски краљ Владислав, манастира где је Свети Сава пребивао у виду својих моштију  стотинама година и где пребива, између осталих стварности и истина, и сад, плавоок, на фрески изнад каменог ћивота у коме, засад, почива само део његове неспаљене руке. 
     И када је та жена, тај врхунско обучени пилот у својој летелици на екрану као на видео игрици имала на крстићу задати циљ који се поклопио са крстом на куполи цркве,  наспрам ње се у кабини у седећем положају буквално ниоткуд створило биће саткано од светлости у обличју младића,  које јој, такорећи, леди прст на обарачу и који јој строгим гласом наређује да задатак обустави и да се врати у базу Авиано. Како са смртоносним товаром авион не може да слети, то хуманитарни пакет завршава у Јадранском Мору, а жена је по слетању искорачила на писту у шоку, не знајући прво себи, а потом и претпостављенима да објасни шта се десило и зашто задатак није извршила. Остала јој је у глави само мисао и нејасно сећање и осећање  које није смела  ни  пред ким дуго времена наглас да изговори , а то је да је морала да послуша наредбу са вишег командног места.
    Када су године прошле  и рат се одавно завршио и НАТО војници нису више били непријатељи нашој земљи, та жена-пилот је, жудећи свим срцем да разјасни себи то виђење, стигла на Златибор, а одатле је даље по површини земље коју је не мало пута прелетала и имала на нишану с неким нашим људима аутомобилом дошла и до самог манастира Милешева. Ушавши у  цркву,  разгледајући њен живопис, на средини цркве нешто је нагнало да подигне поглед и  на десном зиду високо изнад ње се њој некако самилосно смешио младић, сав у белом, са густом,  врпцом везаном, косом и крилима-Милешевски Бели Анђео-и даље руком-њој-показујући у смеру Авиана.

(1. мај 2014., још једна цртица са ходочашћа)