Молитве су моја деца.
Прва, најстарија молитва је дечак у панталонама које имају рупице на коленима. Он се диви другим дечацима који умеју да ходају на рукама. Он то не уме, али уме да плаче најгласније у крају кад га мама истуче. Воли да чачка нос, грицка нокте и бежи од куће. Осетљив је на мирисе цвећа и трава од којих му се зацрвени носић, очи напуне сузама, па онда плаче и кад га мама не истуче. Још увек се нада да ће му неко, неко издалека, једног дана, донети змаја, оног змаја којим се лети изнад брда, река, долина и градова, изнад целог света.
Други дечак је стално у прашини, на бициклу или на дрвету. Кад је на бициклу троточкашу воли, као и старији брат, да побегне од куће, да се скотрља низ стрме улице са Брда до улица у Граду којима пролази по први пут у животу између огромних аутомобила (а они трубе ли, трубе) само да би стигао до једног лепог, шареног излога у коме по шиницама, између кућица и дрвећа, преко мостића, кроз ливадице и њивице, укруг путује воз-играчка. А мој дечко, моја молитвица чека да тај воз нарасте, исправи шине, прими га у вагон прве, друге или треће класе и однесе га у крајеве где балони у златној светлости падају са неба и говоре како је тамо горе лепо и како је само потребно да се он успење на неког од њих, а онда ће они поново горе, у златну светлост, са њим заједно.
Најмлађе дете још гуче у колевци. Моја девојчица црном својим окицама чуди се свакој сенци и сваком зраку светлости што плеше по таваници изнад колевке. Она ће за неки месец прећи у креветић по коме ће шутирати меду и зеку и из кога ће демонстративно на под бацити звечку, јер звечка није за њу, за њу је оловка, бојица којом ће, кад напуни три године по зиду собе цртати и бојити рибице., јер је она паметно и напредно дете. Она зна ко је Риба, ко је Јагње, ко је Мајка и ко Отац.
(Јагње ће покушавати да слика касније, по небу своје душе. Оно ће, кад Га буде коначно довршила, одскакутати по другим небесима и по другим ливадама. Вратиће се под њене топле дланове после дугог дозивања и врелих суза, али Оца и Мајку насликати неће, јер шта ако се они узму под руке и оду тако далеко да их она неће моћи ни врелим сузама дозвати. А како и да их слика кад су и онако душевна небеса тесно платно за њихове портрете?)
април 1997. године
Прва, најстарија молитва је дечак у панталонама које имају рупице на коленима. Он се диви другим дечацима који умеју да ходају на рукама. Он то не уме, али уме да плаче најгласније у крају кад га мама истуче. Воли да чачка нос, грицка нокте и бежи од куће. Осетљив је на мирисе цвећа и трава од којих му се зацрвени носић, очи напуне сузама, па онда плаче и кад га мама не истуче. Још увек се нада да ће му неко, неко издалека, једног дана, донети змаја, оног змаја којим се лети изнад брда, река, долина и градова, изнад целог света.
Други дечак је стално у прашини, на бициклу или на дрвету. Кад је на бициклу троточкашу воли, као и старији брат, да побегне од куће, да се скотрља низ стрме улице са Брда до улица у Граду којима пролази по први пут у животу између огромних аутомобила (а они трубе ли, трубе) само да би стигао до једног лепог, шареног излога у коме по шиницама, између кућица и дрвећа, преко мостића, кроз ливадице и њивице, укруг путује воз-играчка. А мој дечко, моја молитвица чека да тај воз нарасте, исправи шине, прими га у вагон прве, друге или треће класе и однесе га у крајеве где балони у златној светлости падају са неба и говоре како је тамо горе лепо и како је само потребно да се он успење на неког од њих, а онда ће они поново горе, у златну светлост, са њим заједно.
Најмлађе дете још гуче у колевци. Моја девојчица црном својим окицама чуди се свакој сенци и сваком зраку светлости што плеше по таваници изнад колевке. Она ће за неки месец прећи у креветић по коме ће шутирати меду и зеку и из кога ће демонстративно на под бацити звечку, јер звечка није за њу, за њу је оловка, бојица којом ће, кад напуни три године по зиду собе цртати и бојити рибице., јер је она паметно и напредно дете. Она зна ко је Риба, ко је Јагње, ко је Мајка и ко Отац.
(Јагње ће покушавати да слика касније, по небу своје душе. Оно ће, кад Га буде коначно довршила, одскакутати по другим небесима и по другим ливадама. Вратиће се под њене топле дланове после дугог дозивања и врелих суза, али Оца и Мајку насликати неће, јер шта ако се они узму под руке и оду тако далеко да их она неће моћи ни врелим сузама дозвати. А како и да их слика кад су и онако душевна небеса тесно платно за њихове портрете?)
април 1997. године
Нема коментара:
Постави коментар